Andrija nam sprema norveški doručak. Jaja na oko, dimljeni losos, norveški braon slatki sir i vrući bageti. Sve je odlično, a najviše se oduševljavamo tim braon sirom, kojeg nikada ranije nismo probali.
Mapirali smo nekoliko tačaka koje planiramo da obidjemo danas u gradu, ali ne znamo odakle da počnemo. Uveličavam google mapu i vidim da preko jednog dela grada piše “Old Town Oslo”. Pretpotavljam da je to neki stari grad, kamen, zidine i ceo fazon. Vidim da je relativno blizu centra, pa odlazimo prvo tamo. Meni je Andrija danas pozajmio svoju mesečnu kartu, a Cominu kupujemo kod vozača. Gradski prevoz je preskup, kao i sve ostalo u Oslu. Mislili smo da ne može skuplje od Kopenhagena, ali nas Oslo uverava da može. Izlazimo iz autobusa, pratimo mapu i stižemo – nigde.
Neke bezlične četvorospratne zgrade. Nema ovde ničeg zabavnog. Ok, hajmo redom, šta je prvo na spisku? Grunerlokka, hipsterski deo Osla. Put do tamo vodi kroz lepo sredjeno groblje, pomislimo da je jako staro, a onda vidimo datume na spomenicima i skontamo da su ti ljudi sahranjeni pre nekoliko godina. Svi spomenici niski i svedeni, isto ljubičasto cveće posadjeno na svakom grobu. Kraj koji sledi po izlazu iz groblja deluje prilično jadno. Napušteni lokali i ružnjikave zgrade. Na zidovima plakati za silne black metal koncerte. Black metal je ovde očigledno pop kultura.
Arhitektura se postepeno popravlja i mi stižemo u Grunerlokku. Vidimo da tu ima ponečeg interesantnog, ali ne verujemo da je to sve. Sigurni smo da Oslo ima mnogo više od toga da ponudi. Došli smo sa ogromnim pozitivnim predrasudama u ovu zemlju, očekivanja su nam ogromna, a za sada smo videli samo neku skandinavsku Bratislavu. U centru Grunerlokke je park kružnog oblika. Sedamo na klupu da konsultujemo internet, da vidimo gde dalje. Oko nas u parku samo matori raspali alkosi, piju vodku iz flaša za sok, teturaju se i mrmljaju na Norveškom. Provalimo gde bi mogao da bude centar dešavanja, pa idemo jedan blok u krug i izlazimo u nešto življu ulicu. Ipak, izgleda da je ovde bolja atmosfera noću jer je nekoliko prodavnica i pabova i dalje zatvoreno. Ulazimo u par dizajnerskih radnji, tu i tamo po nešto zanimljivo, ali gde se sakrila od nas ona savršena Norveška koju smo čekali?
Ulazimo u norveški Aman, kupujemo čokoladu i sok od ananasa, vratimo se kod alkosa gde to pojedemo i popijemo, pa odlazimo dalje. Prelazimo most, ulice se polako šire, zgrade rastu i ulazimo u centralni deo grada. Nasumično biramo ulice, udjemo u poneku radnju, sve je jezivo skupo, a ništa nije “wow”. Sad nam je jasno zašto je svaki online vodič za Norvešku prepun saveta za hajking, planinarenje i pecanje. Sigurni smo da je priroda ovde veovatno jedna od najlepših na svetu, ali mi smo dvoje bekpekera koji vozom obilaze evropske gradove i žele da konzumiraju gradske, a ne šumske i planinske sadržaje. Ne predajemo se i nastavljamo svoju potragu. U toj potrazi ogladnimo, pa u Google ukucamo “Oslo street food”. Google nam kaže da idemo u Vippa halu koja se nalazi na najjužnijoj tački centralnog Osla, na samoj obali fjorda.
Petnaestak minuta pešačenja i tamo smo. Velika, spolja lepo oslikana hala. Unutra, kao i u Kopenhagenu fast food iz metalnih kontejnera. Očigledno je to nova fora u Skandinaviji. Kontejneri različito ofarbani i brendirani, naredjani su po obodu hale, a u centralnom delu su stolovi i stolice. Sa razglasa piči rokenrol i čini se da svi uživaju unutra. Najlepše mi miriše štand sa sirijskom hranom, ali ne želim da budem ljakse i jedem kebap u svakoj evropskog državi. U Norveškoj ću da jedem ribu. Comi uzima piletinu u ljutom crvenom kariju iz tajlandskog kontejnera. Izlazimo napolje i jedemo pored vode. Svako pojede po pola porcije, pa zamenimo tanjire. Odličnog je ukusa i dovoljno je da zasiti čoveka. Mapa kaže da nam je zgrada opere blizu.
Na putu do tamo nailazimo na privremeno postavljeni putujući kompleks “Salt”. Nekoliko visokih drvenih kuća u obliku velikog slova A. Jedna od njih je kafić, druga je sauna za oko 50 ljudi, treća je koncertni prostor, četvrta se još uvek gradi. Piše da su im arhitektonska inspiracija bile stare norveške sušare za ribu. Pored “Salta” u fjordu na vodi nekoliko malih sklepanih splavova – sauna. Bukvalno sklepanih od starog drveta lima i plastike. Unutra peć na drva i to je to. Naplaćuju 60 evra sat vremena. Skontamo da sauna zapravo uopšte ne mora da bude nekakvo fensi mesto i da njena izgradnja ne mora mnogo da košta. Zastanem da potražim na netu peći na drva sa saune. Oko 300 evra koštaju u Srbiji. To je to, ima da napravimo saunu pored Montane na Kopu. I to već za sledeću sezonu! Hvala vam Norvežani na ovom prosvetljenju.
Prelazimo na drugu stranu zaliva i stižemo do zgrade opere. Impozantna bela mermerna gradjevina koja je projektovana tako da podseća na glečer. Gomila Kineza oko nje. Pomahnitalo mašu selfi stikovima i škljocaju. Na obalu izlazi labud. Pridjem mu i čučnem, a on mi se dodatno približi. Počne iznenada da maše repom, pa ne znam da li kod labudova, kao kod pasa, mahanje repom znači da ti se raduju ili mi daje znak da palim sa njegove teritorije. Odlučujem da odem i pustim ga na miru. Comi je snimala to naše neverbalno komuniciranje, pa sam na snimku video da se labud, s oproštenjem, iskenjao dok je mahnuo repom. Nije mi slao nikakve signale. Nužda.
Ulazimo u zgradu opere, unutra je podjednako impozantna kao i spolja. Napravimo malu pauzu da popijemo kafu iz termosa i nastavljamo šetnju obalom. Prolazimo pored male tvrdjave i ulazimo u fensi kraj Aker Brygge. Restorani s pogledom na zaliv u kojima prebogati ljudi sa nekih ogromnih tanjira na tri novoa koji stoje na centru svakog stola jedu ogromne količine rakova i školjki. Ovo nije ono Bajagino veče koje nije mirisalo na rakove i školjke. Nastavljamo da hodamo, ne zastakujemo i ponovo smo u centru grada. Nailazimo na dobru knjižaru. Sjajan izbor knjiga. Ne može Amazon da ubije dobre knjižare. Knjiga je analogna stvar i nastaviće da se prodaje analogno. Potrebno je samo da knižare imaju dobre urednike koji znaju da proberu šta valja i to naredjaju kako treba. U nekim drugačijim okolnostima bismo sigurno kupili bar 4 ili 5 knjiga danas, ali ih ponovo samo fotkamo i odlazimo ka autobuskoj stanici da uhvatimo naš bus 110.
Stižemo kod Andrije u stan, došla je i njegova majka da nas vidi. Zabavna, energična žena. Srpski joj je poprimio norveški akcenat. Dobro joj je ovde, nije se nimalo pokajala što je došla. Radi kao glavna medicinska sestra na urgentnom odeljenju, ima dobru platu i proputovala je pola sveta u poslednjih nekoliko godina. Drago joj je što vidi Comi posle toliko godina, drago joj je što smo se odvažili na ovakvo putovanje. Kaže da do nje iz Srbije stižu samo neke loše priče. Oko ponoći se pozdravljamo sa njom i odlazimo na spavanje. Vidim da je Zvezda u grupi sa PSG, Liverpulom i Napolijem. Napuniće nas svi, ali biće dobro zezanje. Danas nisam pisao blog, gubim polako korak. Nadam se da ću to moći da nadoknadim narednih dana.
Serbian